BIJELI DJEČAK IZ CRNIH GORA ( crtice iz života )

     Ispod svjetalâ velikog grada, đe svaka ulica miriše na ljubav, on je znao – ljubav je navika i neminovnost. Iskrom zatreperi poštenje i čovječnost u obrazima rumenim, a rat je. Svaka žena tad je vrijedna poezije, svaka suza vrijedna umiranja, svaka iskra na ljubav liči i sve olako postaje sveto. I da se zakune može svako, može lako i postati prokleto. Mogu se tako učiniti duboke i meke, oči neke sasvim obične, i nezrela misao o ljepoti, može olako postati trag za vječnost. Jer bio je rat i stvari su nam se činile tako dragocjene.
     I tanke niti paukove mreže što nebo prekriše, olako okovi postaše.
     I aveti đece što zauvijek đeca ostadoše. I sada, naizgled mir, naizgled sve je o.k. kažem, a lažem. Čeprka po ruševinama, da bol ojača, možda mu treba dokaz životnosti. U svakom slučaju, fatalno dobar motiv za dobru poeziju. Još bolja je pronađena patetika za životno pozorište u kojoj postade majstor tragične farse, dade sebe do krvi, do kosti, a ostade izdvojen.
    Javor - inteligentna mješavina skamenjene emocije i straha. A strah je najbolji pokretač, da opet sve ne postane navika. Ili neminovnost. Izbor moj pada na ljenost, da ne ulažem truda, "a priori" smatram da je bezvrijedno, tako je lakše. Na dnu čaše ću svakako istinu naći, ali ne vidim joj dno. Neobavezan početak više sluti na kraj. Ljudi traže paravan. I to im dajem, zove se - moja đevojka. I njih sam ubijedio, ali sebe ne. Znam, i ne pokušavam. Opet lažem.
    Bijeli dječak iz crnih gora - slika jedan. Široke oči uperene u svijet da ga upoznaju. Nevinošću srce plamti.
    Bijeli dječak na konju crnom – slika dva. U galopu isprazniti silinu uma, naći riječ koja će da ubije. Pronaći surogat za neugašenu želju, zove se – moja đevojka. Ponavljam stalno, ali ne ide.
    Bijeli dječak pod jarkim suncem u polju zrikavaca – slika tri. Od ljubavi se može umrijeti. Jesi li to znao?
    Bijeli dječak lovi svice – slika četiri. Plamte iskre, ali oganj ne zapališe. Možda je kasno i bio je rat. Odlična isprika za sve, za sadašnjost, za budućnost, ma za cijeli ovaj život. Zašto na silu? Zašto ako je navika, a ipak neminovnost? Malo je ako samo mogu reći „ja živim“, ako ne mogu reći „ja volim“.
    Bijeli dječak iz crnih gora je nečiji san, ili je on to sam sebe sanjao.

VLADAN DOBRIVOJEVIĆ – ISKRA U NAŠEM VREMENU ( razmišljanja o „ Splavu meduzâ“ )

     

 "Splav Meduze" Théodore Géricault

   

     

     Već dugo godina živim u intelektualnoj pustinji u kojoj nijesam mogla da nađem ništa što bi bilo vrijedno pomena i komentara. Nemalu radost mi je pričinjela mogućnost proučavanja novog romana, mističnog pisca Vladana Dobrivojevića, pod naslovom „Splav meduzâ“. Očekivala sam da će ova knjiga za mene biti novi izazov, jer sam se s prozom ovog istaknutog pisca, već ranije upoznala i znala sam da je preda mnom jedno interesantno duhovno putovanje. I bila sam u pravu.

     Prvotna „tegoba i borba s tekstom“, nabijenog iskricama - produktom visprenog uma ovog pisca, zbog sopstvenih ograničenja koju moja malenkost u sebi nosi, uslovila je moju nesposobnost da na početku smisleno pratim dato štivo, ali sam tu prepreku savladala željom da ličnu intelektualnu „torturu“, iskoristim za nadogradnju jednog osrednjeg književnog postolja koje pośedujem. Iskoristivši jedan magični trenutak, kada je uspjelo da mi se otvori „treće oko“, upala sam u pozorište ovog pisca, ali ne odmah, već tamo neđe na 82-oj stranici romana, grčevito se držeći za splav, trudila sam se da tu i ostanem, do kraja putovanja ili bolje reći do novog početka, jer svako putovanje je početak nekog novog traženja.

     Ne vjerujem da će na ovom splavu biti mnogo ljudi, bez lažne skromnosti, mogu da kažem da sam počastvovana saznanjem da sam uspjela da „uhvatim nit“ pravolinijske, blješteće staze, koju nam svima pisac nesebično poklanja, ali avaj, većina tu stazu ne može ni opaziti. Mislim da sam počela da shvatam, za mene, nekada neshvatljiv matematički pojam - beskonačne prave. I dalje ga ne razumijem, niti ga mogu racionalno prikazati, ali ga mogu ośetiti, čitajući ovaj roman i znajući da sam dotakla tek nekih 10% bogatstva uma, koji pośeduje ovaj pisac.

     Interesantno je zapaziti i činjenicu da on ne kalkuliše dok piše, da se ne vodi opštepoznatim ljudskim nastojanjima da bude priznat i poznat, jer da je tako, njegove knjige bi bili moderni romani za jednokratnu upotrebu, razvratni u svojim banalnostima, jer samo banalnost, većina stada može razumjeti i s njom se poistovjetiti. Osiromašeni umovi nespretno grade osiromašene rečenice koje viđamo u jeftinim romanima na trafikama, razbirajući po ko zna koliko puta viđene, svakodnevne teme, ostavljajući gorak ukus u ustima i žal za ljepotom, kitnjastom prefinjenošću i punoćom rečenice klasičnog romana, koju možemo isključivo naći na policama zaboravljenih biblioteka ili u ovom slučaju, u knjigama Vladana Dobrivojevića.

     Razmišljanja o starim bibliotekama me odvedoše do Orvelove „1984-te“, roman koji sam bezuspješno pokušavala pročitati nekoliko puta, a sada znam i zašto. Strah od potencijalne mogućnosti da bi se Orvelova „1984-a“ mogla stvarno desiti, kočio je i pravio oštar otpor mom naporu da pročitam knjigu. I kao da sam slutila da tu ima nečeg od presudnog značaja, od iskonskog straha za radikalnom promjenom i brisanjem svega onoga u šta sam vjerovala i šta sam mislila da jesam.

     I gle čuda, svi sada živimo sablasnu Orvelovu misao i bivamo srećni ako preživimo pad teškog kamena fatalizma, kojeg je Orvel naslutio i koji je pao na nas. I ostadosmo živi ili poluživi, nekako se batrgamo i takvi poluludi upadamo u ovo pozorište koje nam pisac daruje, da bez straha, ali ipak sa određenom dozom strepnje, uđemo u njega i iskušamo se na besplatnom putovanju koje nema cijenu.

     Još od antičkog vremena, pozorište nam je bilo dato kao mogućnost da živimo neki drugi život, da analiziramo one tačke na kojima smo svojim pogrešnim činjenjem, nekada možda čak i više svojim nečinjenjem, skrenuli tok našeg života, a ostalo nam je pitanje: „da li je sve moglo biti drugačije?“ I tako je nastajala duboka praznina grozničave znatiželje, koja nas je kužila i trovala ośećanjima krivice,  kajanjima i lamentima za vremenom, koje u čašu ne možemo vratiti. Razorna sila koja ruši moral i karaktere, bijes na ustaljeni tok i svakodnevicu koja rastače mozak do izgleda amorfne mase. Sve to nalazimo u ovom pozorištu i u njegovim likovima.

     Pisac ih uvodi polako, pažljivo, jedno po jedno, a oni su puni radoznalosti i žara koji ih goni da tumaraju kroz tamu, pipajući prazninu i davajući joj oblik poznatih stvari i pojava. I onda promišljam, da li svo to njihovo traženje, lutanje, previranje, padanje u ponore nepreglednog beznađâ, predstavlja grebanje, grubo skidanje nečistoće s duše i da li me sve to podśeća na rijeku koja poplavljena, bujicom grabi sve više i više od okolnog kopna, skidajući mu slojeve i urušavajući ga u sebe?

     I svi govore istim jezikom, istančanim jezikom engleskih i francuskih buržoarskih salona 19-og vijeka, kroz koje provijavaju duhovi jednog Balzaka, Oscara Wildea, Aldousa Huxleya, Edgara Alana Poa, u nekim segmentima i Dostojevskog, kada se napinju u potrazi za „nečim višim“. Možda se zbog toga ne mogu oteti utisku, da sam sve likove doživjela kao jedan jedini - improvizovan u više varijanti stanja duha i opisima poznatih ljudskih slabosti, kojima je dato nekoliko imena.

     Univerzalni jezik kojim likovi govore, ne dozvoljava im da se jasno izdiferenciraju, jer očekivane različitosti: po polu, porijeklu, obrazovanju, životnim navikama, u ovom slučaju ne vidimo, jer u tom pozorištu oni žive kao jedno, u saglasju i harmoniji, nesposobni da „u svijetu“, opstanu kao jedinke. Tu su izgradili savršen svijet koji ih štiti od spoljašnjih uticaja, okrenuti su sebi, svom unutrašnjem biću i uzajamnom uvažavanju, te među njima vlada ogromna i duboka povezanost. 
     Uočljivo je i njihovo međusobno nježno ophođenje, u kojem boli drugoga tretiraju sa najvećom mogućom pažnjom i kao sunđer ih upijaju u sebe i rafiniraju kroz prizmu sopstvenog ośećaja i tako prerađene i razjašnjene, izbacuju na površinu, praveći oluje i poslije ogromnog psihičkog izleta, daruju smiraj u vidu okrijepljujućeg sna.

     Latentna erotičnost koja struji među likovima, daje neophodnu notu napetosti koja je prijeko potrebna da se izrazu dâ jačina kolorita, dok trzajem tijela izbacuju izvorne slike, duboko ukorijenjene u negdašnju ličnost, koje se žele osloboditi.

     Ovi likovi su dati kao cjelina i ne treba se čuditi nedostatku kontrasta među njima, jer svi su oni „u traženju“, a razlike se mogu naći tek u varijantama ośetljivosti mentalnog sklopa njihovih dušâ koje predstavljaju. I onda se pitam, da li možemo govoriti o njihovom postojanju kao postojanju jedne intelektualne elite, izopštene od svijeta, ali dobrovoljno i po ličnom nahođenju?

     I nije slučajno izabran naslov „Splav meduzâ“, jer śetimo se istoimenog remek djela francuskog slikara romantičara Théodora Géricaulta  iz 19-og vijeka, na kojem je prikazan splav koji prevozi preostalih 15 od 147 ukrcanih putnika, koji su se na njemu našli poślije potonuća francuskog vojnog broda i koji su na tom splavu doživjeli sve strahote ljudskog življenja, suočeni s glađu, kanibalizmom i ludilom.

     I nije slučajno što su smješteni u jednom „akvarelu tjeskobe“ u „uspomenama iz vodene knjige“ i ostalim , maestralnim jezikom ispisanim, poglavljima piščeve knjige, jer voda je prapočetak, ona je u nama, u vodi doživljavamo katarzu, ponovno rađanje, okrijepljenje i smiraj.

     A motivi? Od mnogobrojnih koji se razrađuju i pomno analiziraju, izdvojen je jedan koji se uzastopnim ponavljanjem izdiže iznad ostalih i suvereno zauzima tron. To je prećutkivanje, tako često da to i ne primjećujemo, a tako bolno, nakon ruševina koje za sobom ostavlja.

„Onda evo. Kažem da je celi moj život bio izveden kao posledica prećutkivanja. Ne znam bolju reč, ali mislim da dovoljno pogađa ukoliko je primenim na osnovni izbor koji je zasnovao gradnju kroz vreme mog ali i vašeg i života ve­ćine ljudi. Kažem — ‘gradnju’, jer je koban najraniji početak prećutkivanja. Mislim da mora proticati uporedo sa prvim uobličavanjem naše svesnosti. Inače nema drugog objašnjenja za odsustvo pobune svesti zbog nasilja, vršenog najpre nad sobom, u koji se upuštamo predavanjem prećutkivanju. Tako je u samu našu svest prećutkivanje nerazlučivo utkano, a sa njim i neprimećivanje te razorne preteče svake laži. Znači da je naša svest obolela tako da uopšte i ne zna za drugačije upražnjavanje.” ( 209 str.)

„Najpre sam prepoznala celi svoj život kao nanos kobne matice prećutkivanja. Prepoznala sam tim načinom vođene odnose, strahove, ambicije, prilagođavanja. I čim sam prepoznala, zadrhtala sam od nametljivih pitanja. Na primer: koliko je samo toga za šta nikada neću saznati kako bi se odvijalo da nisam prećutala svoje stvarno stanje? Kakav uop­šte može biti temelj odnosa koji počivaju na uklopljenim prećutkivanjima?”(240 str.)

“Ono što ne izneseš iz sebe o drugome sa kojim tog časa utireš svoj put, preobrazi se u neku neumoljivu tuđinsku odluku koju potom lažno nazoveš svojom. A u stvari je samo porod onog omamljujućeg čovekolikog blata koje te zaposedne kad god ukočiš svoje biće u prećutkivanju.”( 354 str. )

     Tokom čitavog romana, ističući prećutkivanje kao svojevrsnu izdaju samog sebe, ali i onoga drugog, potencirajući kobnost takvog ophođenja, kraj nam donosi iznenađujuće optimističan obrt i rasplet koji šalje jasnu poruku, da se svaki međuljudski odnos treba graditi na zdravoj osnovi, a recept je jednostavan. To je samo povjerenje i ništa više.

„Uopšte ne znam gde dospevam, ni da li sam negde predstavljana i primana. Da li sam možda povlašćena, blagoslovena ili samo nužnim obrtom iznesena. Ali nakon što su se svi drugi pritisci rastvorili, uz mene je ostalo nečije najčistije — poverenje. Čudno kako je održivo. Mislim da je nečije takvo, najčistije poverenje, ono što me još čini i činiće me celom. Zato što se u takvom poverenju nalazi najjednostavnija potvrda da sam nekom postala drugost koja ga sobom zasniva u opravdanju posebnosti. A življenje tog otkrića je razlog našeg bivanja. Poverenje je uobličeno u izraz nečije čežnje da budem vodič. Čudo je kako je moglo ostati poverenje, ali još je veće to kako i dalje mogu znati šta znači ta reč — vodič. I to uprkos tome što ja sama, to jest ono što još uvek jesam, ovako održavana poverenjem, uopšte ne znam gde dospevam, ne znam ni da li je sve što je minulo nečemu vredelo, pa tako ne mogu znati ni gde bih, niti čime bih, trebalo da vodim. Ali zato je nešto drugo izvesno, i u tome može biti sve moje uzdanje. Izvestan je ovaj govor koji je potpuno veran izraz onoga što kroz mene prolazi. Ovo govorenje u kojem je pobeđena prećutanost. Govor u koji se, bez zazora, ulivaju svaki moj drhtaj i strujanje unutar najveće od svih tajni, one postalosti. Izvesno je ovo moje govorenje koje se, budući izvesno, tako pokazuje kao poklonjeni prostor istine. Takav je, dakle, prostor koji nudim sobom. I zato ću tako govoriti, jer je to moja ljudska moć, da izrazim i izrazom stvorim istinu. Govoriću ovako neustuknulo o onome što se odigrava u meni. Govoriću verno, govoriću i zato što znam da od svega jedino preostaje poverenje. I to je ono što jedino kao vodič mogu predati onima čije me poverenje čini celom. Ta vest o pravom liku čoveka: govorite ono što u vama jeste. Govorite tako, da biste zaista bili.” ( 389 str. )

     Na kraju razmatranja o ovom izuzetnom romanu, stiče se opšti utisak da je čitav život jedna velika igra, igra svijesti i savjesti, što nam ovaj veliki pisac, na sebi svojstven način poklanja, a na nama je ostalo, kako ćemo odigrati svoju ulogu u njegovom pozorištu u koje nas je pustio i kakvi ćemo iz njega izaći, kada svoje sumnje i nedoumice, propustimo kroz filtere sopstvenih duša. Za sebe mogu da kažem da sam izašla drugačija, bogatija za jedno novo viđenje i pronalazak nove dimenzije života, koju nam je pisac u ovom romanu dao.

                                                                                   

                                                                                7. februar 2017 g.

                                                                                   Autor teksta:

                                                                                Pantović Tamara

U SUSRET MISLIMA VLADANA DOBRIVOJEVIĆA

   

     Sa prozom Vladana Dobrivojevića, susrela sam se slučajno, tumarajući, već po ko zna koji put, po naslovima pročitanih knjiga gradske biblioteke, koja je skromno snabdjevena. U moru naslova, privuče me interesantan naslov „ Legenda o zemlji zrikavaca", zaista primamljivo i neobično. Nijesam znala šta mogu od nje da očekujem. Započela sam sa čitanjem, i kako ispred mene uvijek stoje papir i olovka kada čitam knjige, u nadi da ću uspjeti da izvučem neki citat koji bi se meni svidio, koji bi se srodio sa mojom dušom, nemalo sam bila iznenađena, kada sam počela da prepisujem i vadim citate odmah. Od prve stranice, od prvog podnaslova Pod klepsidrom. To se i kasnije dešavalo sa ostalim mislima izrečenim u kratkim, ubačenim pasusima, koji dijele knjigu na taj način što se između događaja, koji su dati kao slike, ubacuju ti pasusi, nazvani Iz knjige gostiju.      
     Međutim, ne čitajući knjigu polako ( jer ja tako ne umijem, knjige gutam u jednom dahu ), shvatila sam da stojim pred štivom koje je za mene, koliko izazovno, toliko i nesavladivo. Shvatila sam da ovaj roman nije običan roman. Bila sam jako tužna što knjigu nijesam mogla da razumijem. Pomišljala sam i da odustanem od čitanja, shvatajući da, što je moj napor da nešto shvatim veći, da mi se otvaraju sve veće jame nepoznavanja onoga o čemu čitam. Ali prelijepi stil pisanja, koji sam nalazila u svakoj rečenici, sprječavali su me u tome. Onda sam počela da razmišljam, šta se to dešava? I pisac i ja govorimo istim jezikom, ali da li je moguće da se dešava ono dobro poznato: Ko ima uši neka čuje? Žalila sam što su moje uši izgleda tada bile zatvorene i nijesam čula ništa od onoga što mi se kazivalo. Uspjela sam da shvatim da se radi o piscu koji je virtuoz u baratanju riječima, koji se sa riječima igra. Kakva je ta njegova majstorska igra? Svi znamo te riječi, jer govorimo istim jezikom, ali niko od nas ne zna tu igru , kojoj je on našao ključ. To me fasciniralo i zainteresovalo da malo više nađem o njemu na netu. Ako ga već ja ne shvatam, da pokušam da ga shvatim, jer me moja nemoć u nerazumjevanju knjige natjerala na to. I tako sam ušla u igru. Našla sam šture isječke iz novina u kojima se on pominje, a pažnju mi je privukla jedna rečenica koja je glasila :

" Najveći živi srpski pisac nije ni jedan od prononsiranih, već skrajnuti i samozatajiti Vladan Dobrivojević."

     Kako me bilo sramota tog trenutka. Da li je moguće da o njemu ništa nijesam znala? Čitam od kako znam za sebe, ni jedan dan mog života nije prošao bez knjige, pa kako sam mogla ostati tako neinformisana? Pitanja koja su me salijetala u sekundi. Onda sam shvatila i zbog čega je to tako. Da greška nije u meni, greška je uvijek tamo đe je i bila, đe jeste i đe će zauvijek biti. U ljudima koji su izgubili savjest, koji igraju samo kako im se naredi. O.K. to nam je svima dobro poznato, ništa novo i ništa iznenađujuće. Znajući klimu u kojoj pokušava da opstane misao Vladana Dobrivojevića, počela sam da čitam „Ime vir-Jeremija“. I to je upravo ono u čemu živimo danas, upravo ono što mnoge nas Jeremije proganja, dešava se i sa njegovim Jeremijom.
Knjiga je podjeljena na 15 poglavlja, a svako poglavlje ima svoju temu:

1. O nadvišavanju
2. O mašti smisla
3. O gomili i obavezi povratka
4. O vremenu bez glasa u pustinji
5. O lažnom proroštvu i Vavilonu
6. O poukama progonstva
7. O prijateljstvu
8. O ženi i mužu
9. O življenju vječnosti ili smrti
10.O opsadi i padu
11.O probi pakla i bojama istorije
12.O novom početku
13.O zavičaju
14.O Božjem imenu
15.O viru imena

     Sada već ohrabrena činjenicom, da sam uspjela da shvatim da u riječima ovog pisca, trebam pronaći skriveni smisao, ali da će moja uspješnost zavisiti samo od količine onog mojeg unutrašnjeg „ Ja“, koje je slično, u manjoj ili većoj mjeri samom Jeremiji. Koliko sam i sama Jeremija, toliko ću bolje shvatiti knjigu. Uši su mi se izgleda otvorile. I uronila sam u Jeremiju, jer mi je Bog dao sličnu sudbu. Jeremija je svako od nas, društveno neprihvaćenih, od zajednice odbačenih, usamljenih, često prozivanih ludacima, jer dati takvu karakteristiku nekome, najlakši je način da ga skloniš u zaborav. Da ga ljudi ne čuju, možda ga vide, ali ga ne čuju. Zaokupljeni svakodnevnim, ovozemaljskim brigama, nemaju ni volje, ni snage, ni želje da iskoče iz izbrazdane poljane, koja ne remeti kolotečinu njihovih monotonih života. Tu kolotečinu čine potčinjavanja, odobravanja, uklapanja u društvenoprihvatljive obrasce ponašanja, ma ako se i jačim smijehom drzneš da pokažeš prezir prema svemu tome, postaješ Jeremija. Ali Jeremija ima nešto što su ostali odavno izgubili, a to je Glas. Glas je Savjest. Običan narod je zbunjen, jer u Jeremiji vidi nešto nepoznato, izazovno, ali i opasno, a vladari mrze Jeremiju, jer je on sve ono što oni nijesu i što više nikada neće biti, a Jeremija je tu da ih na to stalno podśeća. Vladare grize Jeremijina Savjest, jer je Jeremija ima, a oni ne. Zato je Jeremija trn u oku svakome. Jeremija zna da je njegov zadatak tegoban, toliko je jednostavan, a toliko težak. Jer šta on hoće? Hoće da probudi uspavane ljude, hoće da ih nauči da umiju da kažu „ne“, hoće da im vrati Savjest, koju su oni odbacili. Jeremija zna, da će samo mali broj izabranih biti sposoban da ga čuje. To me podśeća na Vladiku Nikolaja Velimirovića kada govori o „Hristovoj manjini“, meni omiljenoj priči.

"При том уопште није важно то што је заиста чудо уколико од
неког будем примљен. Уколико је мој говор прави, упиће га
загонетно саздање свемира, и одатле хранити речи ономе ко
уме да им се приближи, ма када."

     Sudbina Jeremije me podśeća i na priču o jednom naizgled mudrom kralju iz knjige “Ludak” Halila Džubrana. Naime, vještica je zatrovala bunar u jednom gradu i rekla da će svi koji budu pili iz tog bunara, postati ludi. Tokom dana svi ljudi su pili iz bunara, sem kralja i njegovog komornika. Tog dana, ljudi po ulicama nijesu ništa drugo radili nego šaputali jedni drugima “ Kralj je lud. Naš kralj i njegov komornik izgubiše razum. Svakako da nama ne može vladati ludi kralj. Moramo ga zbaciti sa prijestola. Te večeri naredi kralj da mu se donese zlatni pehar sa vodom iz bunara. Dao je komorniku da pije, a onda i sam popio, a u dalekom gradu, zvanom Virani bi priređeno veliko slavlje, jer kralj i njegov komornik povratiše razum.

     Ovo je bila priča o nazovi mudrom kralju, koji se dobrovoljno priklonio masi, ali Jeremija je odbacio pehar ludosti, slomio je glineni vrč o kamenje, govoreći da će se tako razbiti pokvareni narod, većina ljudi koji čine današnje društvo. Narod je bio uznemiren, ali nije imao uši da čuje ono o čemu im je Jeremija govorio.

"Јер, све отровно пролазно остаје исто; преодевајући се, све остаје тек поновљиво, и догађај обнављања успомене буђења Гласом, спремно враћајући кључ којем се намах, сврставане у истоветан склоп уроте, повинују тренутно махнитајуће силе датог доба, постаје капија потоње понуђеног избављења."

     Kako da shvatim navedeni citat? Kada ti se vrati izgubljena Savjest, ili ako si bio srećnik, pa si uspio da je u današnjem svijetu sačuvaš - to postaje kapija potonjeg ponuđenog izbavljenja.
Ovo mi se čini da je i suština onoga čemu je težio Jeremija i šta je od ljudi tražio. Samo jedno - da imaju Savjest.
     I zašto pisac često upotrebljava asocijacije vezane za grnčarski zanat? Zato što je glina savitljiva, grnčar je oblikuje po svojoj želji i sopstvenom nahođenju. Skreće nam pažnju da grnčar može biti svako od nas, da je duša sačinjena od takvog materijala, koji se može oplemenjivati, oblikovati po slici Praslike i Praduše koja lebdi u Svemiru, a kojoj je toliko težio i Njegoš u svojoj “ Luči mikrokozmi”. Znači, da li ćemo zadržati sebe i svoju Savjest, zavisi od nas samih i to je naš dobrovoljni izbor. Ostati usamljeni, društveno odbačeni, progonjeni ludak, ali zadržavajući Savjest ili se prikloniti jednoličnoj masi hodajućih robota ?

"Лажу једни друге, јер лажу себе, јер су слагали стварност и повратно се хране њоме слаганом.
Потребан је неки виши терет, заривен у покрету саме Промисли, који ће, користећи испредену тетиву мог бића, затегнути лук изабраништва и оправдати хитнуће преко мостова заштитног прајезика природе. Тако, наиме, постајем Божји глумац. Нисам више само спремиште Гласа, него кажипрст међу шакама којима неизмерна Доброта још једном премесује и упозорењем поправља своје отргнуто дело. То су свакако деонице у којима се збира радост мог трајања, тај само мени знан траг упућивања до неког знака, опомена, пре него што се они обзнане другима."

     Jeremija ne predstavlja samo Savjest. Bog mu određuje još jednu ulogu. Da pokuša da dobrotom popravi otrgnuto djelo tj. čovjeka palog u grijehu. Zbog toga Jeremija živi i to mu je misija koju treba da obavi. Mnogo puta je želio da odustane od svoje misije, sagledavajući svu uzaludnost svojih pokušaja.

"Премда сам небројено пута помислио да ми они такви нису потребни, да ћу одступити у пустињску колибу да расађујем звезде по пољима најзад успокојених мисли, ипак је нека сила неодољивог унутарњег обузимања увек потврђивала да сам срастао уз људе, или да су они лавиринт у којем сам судбински урамљен како пре смрти не бих стигао до престола мира."

     Jer većina ljudi ne želi da krene Jeremijinim putem i lakše se odlučuju da ispiju pehar ludosti, nego da prime teret Savjesti. I tako se razdvajaju dvije grupe ljudi, Jeremije kao Hristova manjina i Hinomskih ljudi koji su ispili pehar ludosti.

"У томе се суштински разликујемо, али остајући парадоксално блиски на тачно насупротним тачкама. Ја, наиме, тражим заједничког Човека у понуди другом, како бисмо се у њему слили као у исти корен, и како би се наше посебности разумеле у крошњама највиших тежњи дигнутих из подразумевања исте основе. Хиномски људи, пак, ископавају грозу све док из себе не раскопају пакао као лакше достижно зауставилиште времена. Копају паклено дно свих дна, јер ово преда мном јесте пакао, којег човек носи у себи као могућност."

  I na kraju, nemojte se zavaravati da ovaj pisac govori o Judejima. Jeremija je univerzalan, svevremenski i govori o cijelom čovječanstvu, o svim narodima, ali Vladana Dobrivojevića vjerovatno najviše boli i dotiče Jerusalim njegovog naroda.

10.07.2010.

VLADAN DOBRIVOJEVIĆ ( pisac kojeg neću da uporedim ni sa kim )

 

                                                    picture credit to George Grie

   

     Rođen je 14.02.1968 g. u Beogradu. Veliki pisac koji živi u sjenci. Sklonjen od javnosti , jer se rodio u pogrešnom trenutku, u kojem njegovo veliko i značajno djelo mora da ostane nepoznato običnom čitaocu, zbog dnevno-političkih malverzacija savremenog društva, u kojem svi mi živimo. U kojem smo prisiljeni da živimo i održavamo sopstveni goli život. Ukoliko se više opiremo poltronstvima, stranačkim pripadnostima, spletkarenjima tuđim životima, toliko ćemo teže naći mjesto pod ovim zlaćanim suncem, koje bi trebalo da jednako grije sve nas, ali nije tako. Tako se desilo i sa knjigama ovog pisca. Velika svjetlost, koja je u njegovim knjigama, biva prekrivena mrakom zlobe političkih moćnika i prvaka u kulturi, koji kao Bogovi , u zavisnosti od količine divljenja koja im se upućuje, odlučuju, da li će neko biti čitan ili ne. Kvazi-pisci štampaju kvazi-pisce.Tako mora biti, jer bojeći se velikog umnog orkana, koji izbija iz knjiga ovog pisca, genije mora ostati zarobljen , ne smije mu se dopustiti da ga ljudi pronađu.

     Ipak, postoji mali postotak nas srećnika, koji smo uspjeli da dođemo do knjiga ovog velikog srpskog pisca. I želim reći najbitniju stvar. Nikako ga ne treba svrstavati u pisce naučne fantastike, iako ima nekoliko djela iz te književne oblasti. Prevagu donose druge knjige u kojima Vladan Dobrivojević pokazuje sve svoje lingvističko umjeće, neobičnih kombinacija, nama poznatih riječi, koje u njegovoj muzičkoj izvedbi čine poeziju u prozi.  Svaka rečenica postaje citat, nikada se ni jedna rečenica ne ponavlja, jer je ovaj pisac maestralno uspio da nađe šifru, koja otvara bezbroj mogućnosti upotrebe poznatih riječi u bezbroj varijanti. To je kod njega dovedeno do perfekcije. I zbunit će nas količina njegovog umnog razmišljanja o Bogu, o prijateljstvu, ljubavi, nekada ga ne možemo ni razumjeti, zbog sopstvenih ograničenja, nedovoljno razvijenog uma, sputanog okovima predrasuda, malograđanštine, životne kolotečine, iz koje je Vladan odavno otišao.
Ova svoja razmišljanja , mogu da potkrijepim citatima iz novina, koji samo potvrđuju moje misli.

"Umesto da budu ozareni što se krug posvećenika - ne diletanata - jednog velikog i nepristupačnog dela lagano širi, sve do takvih razmera koje će taj lirski poetski opus učiniti opštim dobrom, oni se ponašaju kao carinici bez uniforme! Nemojte pokušati, čak ni uz mnoštvo izvinjavajućih fraza, da izgovorite jeretičku misao kako, možda, najveći živi srpski pisac nije ni jedan od prononsiranih, već skrajnuti i samozatajiti Vladan Dobrivojević, kome je, nakon mnogih prećutanih romana, upravo izašla trotomna, fascinantna "Nostalgija", i koji je već sada svetski pisac, iako mi to ne znamo (nema ko da nas "obavesti"!)."

http://www.nin.co.rs/2000-07/13/13574.html
 
"Srbija ima velikog savremenog pisca, kojeg cenim, Vladana Dobrivojevića, o kojem ne zna baš ništa. Potrebno je da neko bude Pavić pa da se čuje i za knjigu i o njemu. Svaka svetska književnost bi bila ponosna da ga ima, a naša književnost o njemu ne zna ništa. Sa tim delom doživite jedno neobično iskustvo. Nakon čitanja te proze, sva druga proza za vas je dnevna, trivijalna i lako banalna. Pored sreće što postoji jedan veliki opus, imate i tu nesreću da vas taj opus potpuno osiromaši za dalju recepciju nečega što nam neko piše o nekim svakodnevnim, trivijalnim stvarima, koje ne možete da primite kao dovoljno relevantne da se književnost time uopšte bavi. Ostali su tek nekoliko rangova ispod."

http://www.slobodnaevropa.org/content/transcript/862341.html

Spisak djela:

„Soba na dohvat vulkana - (ovo je, uzgred, naslov slike Leonida Sejke)“
„Legenda o zemlji zrikavaca“
„Laida, plima sa dva dna“
„San vodoslikara“
(prvi dio: Majstor senki;
drugi dio: Podražavanje Sunca;
treći dio: U Sinu Božjem - zbog obima su drugi i treći dio podijeljeni na po dvije knjige)
„Nostalgija“
(prvi dio: Prometej;
drugi dio: Amerika;
treći dio: Demon)
„Ime vir“
(prvi dio, mada je rijec o diptihu: Jeremija;
drugi dio: Džeremaja)

„Kako je govorio Zaratustra“ (jedan naslov, zbog obima podjeljen u dva toma)

drama-roman „Splav meduza“   ( Objavljen 2016 g )

     I nikada ga neću uporediti ni sa jednim poznatim piscem, jer je njegovo pisanje jedinstveno u književnosti. Do knjiga ovog anatemisanog književnika se može doći samo lično, kao što sam ja imala sreće, dok se ne steknu neke povoljnije prilike, kada će se njegove knjige normalno kupovati u knjižarama.